Koliko chesto kalkulishemo, promishljeno odmeravamo i vagamo ?! U sushtini sam protiv svih kalkulacija, a najglasnije protestujem po pitanju kalkulacija srca. Pa dobro onda, logichno bi bilo da ja sama to i ne chinim. Licemerstvo na delu. Nazalost kao i vecina chovechanstva ni ja nisam primila tu vrstu vakcine.
Moje kalkulacije su sitne, prosto nisu onog globalnog karaktera koji bi se dojmio sveta....uglavnom su benigne po druge,a problem najcheshce prave samo meni. Sa ove vemenske distance kada se osvrnem na predjeni put svog zivljenja na ovoj planeti, shvatam da sam najbolje odluke donosila srcem.Uvek treba slushati samo srce, ono nepogreshivo zna shta nam treba i shta je ispravno. Mozak greshi, zato shto u njemu stanuju brojevi, rachunske operacije i mishljenja drugih....srce je samo nashe i uvek radi za nas.Iskreno, moje kalkulacije su posledica straha.Mislim da vremenom strah u choveku raste, iskustveno spoznajemo vishe toga i prirodno je plashiti se. Kada smo mali ne poznajemo strahove kao shto je strah od nemanja dobrog zdravlja ili imanja neprijatelja,nemanja skupih stvari ili imanja laznih prijatelja, strah od gubitka,kadkad i od ljubavi. Deca su iskrena,otvorena...deca ne kalkulishu, jednostavno vole i daju se, ali i uzimaju, primaju od drugih ljubav,poklone,vreme....i ne mere,ne kalkulishu.Zashto pustimo da to dete odraste u osobu sa digitronom,metrom i strahom.
Kako je lepo biti na pochetku...
Lepota Pochetka je u mogucnostima i jednoj dozi neizvesnosti.Mislim da Pochetke ne vole svi, a i pochetaka ima raznih.Ovaj blog je moj mali Pochetak i zato mi je drag. Nashla sam za sebe malo lichnog prostora, privatno parche virtuelnog vazduha, malo seme trave koje cu zalivati i negovati kako bi se pretvorilo u oazu u sred pustinje.Oaze su plemenite i obichno zive svoje zivote povucheno i mirno tamo negde u daljinama pustinje....sa njima se srecete uglavnom sluchajno, ali Vash susret sa njima je samo Vasha stvar to nikako ne moze biti smisao njihovog postojanja, one su tu zarad sebe.I dobro je da je tako. Koga put navede, dobro doshao je :)
Ovo je jedno obichno popodne, prolecno, aprilsko pomalo umorno popodne...nisam ochekivala da ce Pochetak doci danas, mislila sam da nekako najavljuju svoj dolazak . Ustvari, ne znam shta sam mislila?! Ovako napisana - ta ideja o najavljivanju ne zvuchi ni najmanje racionalno.Kako bi se jedan obichan Pochetak najavio...kratkim pozivom, mail-om, SMS,MMS, dimnim signalom....ne rade oni to tako suptilno.Jednostavno dodju, ushetaju u vash trenutak,dan,zivot i tu su. Dobro doshao dragi Pochetku ....cujem li ja to:" Bolje te nashao"!
Kada neshto chujem nebrojano puta to vremenom krenem i sama da izgovaram, ako neshto izgovorim dovoljno veliki broj puta onda pochnem u to i da verujem.Upravo ovakva hronologija je pratila rechenicu "Nishta nije sluchajno".Hm....kada i gde sam prvi put chula ovu rechenicu?!Ne mogu da se setim, ali sigurno da nije bilo sluchajno. Kako god...i onako je besmisleno rasplitati sve te niti sluchajnosti i sluchajeva ne bi li tochak secanja vratili na neku pochetnu tachku...skraticemo put.U preseku dve kordinate x i y bio je trenutak kada sam srela jednu po svemu posebnu zenu. Njeno ime i godine nisu bitne, za mene je bila bitna samo njena sushtina-ona je bila moja inspiracija.Upravo taj susret bi bio puka sluchajnost, naravno sa preduslovom da u sluchajnost verujete. Moj izbor je da verujem u Razlog. Sklona sam da verujem u posebne Razloge.Ona mi je pokazala divan nachin za opustanje dushe. Ona je pisac, mada mozda ni sama nije svesna toga.Ali ne verujem da je njoj to i najmanje bitno.Njeno pisanje je kao ona oaza sa pochetka teksta- samo sebi je cilj.Njeno pisanje je iskreno, intimno i snazno.Ona tako dishe. Mislim da sam prilichno stidljiva, valjda je to moja priroda. Ne znam kakav utisak ostavljam na ljude, ali neki koji su bili dovoljno otvoreni rekli su da ne delujem tako.Chak sasvim suprotno od toga,delujem otresito,sigurno,samouvereno,govorim dovoljno glasno.Ochigledno da sam vremenom razvila dobre mehanizme kamuflaze.Ipak ja sam stidljiva.Stidljiva sam kada treba da govorim o sebi, o potrebama svog bica ispod koze i mishica,o onome shto nije fizioloshko. Taj susret u preseku kordinata je bio za mene trenutak svetlosti, trenutak kada shvatite da postoji nachin.Magija Nachina!!! Neshto nalik odushevljenju choveka koji se sa polja stalno vracao u mrachnu kolibu,u dubok i gust mrak.....i onda je nashao nachin....u njegovom sluchaju to je bio prozor,u mom blog....nije ni bitno-Bitno je samo naci nachin da Svetlost udje.Rechi nose misli, a misli su energija i zato ih treba pustiti da polete i odu u hiljadu razlichitih pravaca, one uvek nadju svoj put do onoga ko zeli da ih chuje.
Divno je biti na svom pochetku i graditi od njega svoj mali svet.Uvek me iznova raduje lepota stvaranja.Zato hvala mojoj dragoj virtuelnoj prijateljici koja me je verovatno nesvesna toga dovela na Pochetak. Dalje cu polako sama....nashla sam put.
